Na petak 13. pronašli su njeno telo s urezanim pentagramom: Glava joj je bila smrskana, a ubica nosio komadić njene lobanje u džepu i hvalio se
Dodajte Kurir u vaš Google izborKada je 13. januara 1995. godine zaposleni Univerziteta Tenesi u Noksvilu pronašao telo mlade žene u blizini univerzitetskih staklenika, policajcima je odmah bilo jasno da se ne radi o običnom ubistvu. Devojka je bila gotovo polugola, odeća joj je bila razbacana po okolnom žbunju, a telo prekriveno brojnim posekotinama, ubodima i modricama. Glava joj je bila smrskana, a na grudima je imala urezan pentagram - petokraku zvezdu unutar kruga. Blato, izgaženo rastinje i tragovi krvi svedočili su o očajničkoj borbi. Žrtva je bila 19-godišnja Kolin Slemer, polaznica programa stručnog osposobljavanja Job Corps.
Njen ubica bila je samo godinu dana mlađa Krista Pajk, devojka s kojom je Kolin pohađala isti program. Nije samo učestvovala u mučenju i ubistvu svoje poznanice, nego se nakon zločina vratila među ostale učenike, hvalila onim što je učinila i pokazivala komadić lobanje ubijene devojke koji je ponela kao suvenir.
Krista Pajk i Kolin Slemer upoznale su se u Knoxville Job Corps Center-u, ustanovi namenjenoj mladim ljudima kojima je trebalo pomoći da steknu obrazovanje, nauče zanimanje i pronađu posao. Pajk je u Noksvil stigla nakon problematičnog detinjstva i godina obeleženih nestabilnim porodičnim odnosima. Tamo je započela vezu sa 17-godišnjim Tadarilom Šipom, takođe polaznikom programa. Njihov odnos ubrzo je postao središte sukoba između Pajk i Kolin. Krista je verovala da Slemer pokušava da joj preotme dečka, da širi glasine o njoj i namerno je izaziva. Tokom kasnijeg policijskog ispitivanja tvrdila je čak da se jednom probudila i zatekla Kolin pored kreveta s nožem za sečenje kartona. Te tvrdnje bile su deo njenog objašnjenja sukoba, a ne nezavisno potvrđene činjenice. Istražitelji su, međutim, otkrili da je Pajk pre ubistva već govorila o svojoj nameri da ubije Kolin. Dan uoči zločina, 11. januara 1995, svojoj poznanici Kimberli Ajloilo rekla je da namerava da ubije Slemer, objasnivši to jednostavno time da je tog dana loše volje.
Noć ubistva Kolin Slemer
U četvrtak 12. januara, oko 20 sati, Krista Pajk napustila je centar zajedno s Kolin Slemer, svojim dečkom Tadarilom Šipom i još jednom polaznicom, Šadolom Piterson. Četvoro mladih krenulo je prema području univerziteta. Prema kasnijem priznanju Pajk, ona je Kolin pozvala da zajedno odu do muzičke prodavnice Blockbuster Music, a zatim joj rekla da u obližnjem parku Tajson ima sakrivenu marihuanu. Bio je to način da je odvede dalje od centra, prema usamljenijem području. Sa sobom je ponela nož za sečenje kartona i malu mesarsku sataru koju je prethodno pozajmila. U blizini stare parne centrale, na poljoprivrednom delu univerzitetskog kampusa, grupa se zaustavila. Mesto je bilo dovoljno udaljeno od uobičajenih studentskih puteva da napadači mogu da računaju na to da ih niko neće ometati. Upravo tamo počeo je napad koji je, prema kasnijem Kristinom iskazu, trajao između pola sata i jednog sata.
Pajk je najpre započela svađu s Kolin, a zatim je fizički nasrnula na nju. Udarala ju je šakama, glavom joj udarala o koleno, bacila je na pod i počela da udara nogama. Slemer je pokušavala da shvati šta se dešava i zašto je Krista napada. Prema priznanju koje je Pajk dala policiji, Kolin ju je više puta pitala zašto joj to radi. Kada je zapretila da će napad prijaviti upravi Job Corps-a, nasilje se dodatno pojačalo. Pajk je znala da bi novi disciplinski incident mogao da znači njeno izbacivanje iz programa. Kolin je pokušala da pobegne, ali jedan od napadača sustigao ju je i oborio na zemlju. Pajk i Šip nastavili su da je udaraju, a zatim su je odvukli na drugo mesto. U jednom trenutku naterali su je da skine gornji deo odeće kako bi joj otežali beg. Prema sudski utvrđenim činjenicama, Šadola Piterson takođe je bila prisutna, a njena uloga bila je manja od uloge Pajk i Šipa. Kolin se našla okružena ljudima s kojima je samo nekoliko sati ranije boravila u istom učeničkom centru, bez stvarne mogućnosti da se odbrani ili dozove pomoć.
Nožem i satarom urezali pentagram
Mučenje se nastavilo nožem i satarom. Kolin je zadobila velik broj posekotina po telu, uključujući duboku ranu na leđima. Napadači su joj urezivali i pentagramske simbole, a na njenim grudima posle je jasno pronađen jedan od njih. Pajk je tokom ispitivanja tvrdila da je čula glasove koji su joj govorili da mora da spreči Kolin da je prijavi. Povremeno se udaljavala od žrtve kako bi proverila ima li koga u blizini, što će tužilaštvo kasnije isticati kao dokaz da je tokom napada bila sposobna da razmišlja o posledicama svojih postupaka. Kolin je u više navrata pokušavala da pobegne. Kada je shvatila da joj preti smrt, počela je da pregovara za sopstveni život. Molila je Kristu da prestane, obećavajući da će se vratiti u svoj dom na Floridi, da se neće pojavljivati u centru i da neće čak ni doći po svoje stvari. Pajk je posle istražiteljima priznala da joj je smetalo što Kolin neprestano govori i moli. Rekla je da joj je bilo teže da nanosi bol osobi koja joj se obraćala, zbog čega je pokušavala da je ućutka. U jednom trenutku joj je preko usta vezala tkaninu koju je prethodno nosila u kosi.
Napad je zatim postao još brutalniji. Pajk je Kolin više puta zasekla vrat, ali teško povređena devojka i dalje je bila živa. Pokušavala je da se podigne i pobegne, ali su je napadači vraćali na pod. Krista je potom počela da baca kamenje i komade asfalta prema njenoj glavi. Šip je takođe učestvovao u udaranju. Na kraju je Pajk nastavila da udara Kolin po glavi dok nije zadobila smrtonosne povrede.Lobanja joj je bila gotovo potpuno smrskana. Ubica je kasnije priznala da je žrtvi, dok je još davala znakove života, postavila pitanje zna li ko joj to radi. Odgovora više nije bilo, osim nerazgovetnih zvukova. Kada se napad završio, Pajk i njen pomagač uhvatili su Kolin za noge i odvukli telo do gomile zemlje i otpada pored drveća. Odeću su ostavili u okolnom rastinju, a zatim pokušali da uklone tragove krvi s ruku i cipela. Pajk je pritom uzela komadić lobanje ubijene devojke i stavila ga u džep. Istražitelji će kasnije upravo taj postupak smatrati jednim od najšokantnijih pokazatelja njenog ponašanja nakon ubistva.
Komadić lobanje nosila je u džepu
Njih troje vratili su se u Job Corps oko 22.15 sati, bez Kolin. Njihov povratak primetila je Kimberli Ajloilo, ista devojka kojoj je Pajk prethodnog dana najavila ubistvo. Umesto da pokuša da sakrije šta je uradila, Krista je te večeri otišla u Kimberlinu sobu i počela da joj prepričava zločin. Govorila je kako je Kolin udarala, sekla joj vrat i na kraju smrskala glavu. Pohvalila se da je sa sobom donela komadić lobanje i pokazala ga poznanici. Prema Kimberlinom svedočenju, Krista je tokom tog razgovora bila neobično vesela: smejala se, pevušila i plesala po sobi. Sledećeg jutra, kada ju je Kimberli pitala šta je učinila s delom lobanje, odgovorila joj je da ga i dalje nosi u džepu, čak i dok doručkuje. Sličnom pričom se pohvalila i drugoj učenici, Stefani Vilson. U razredu joj je pokazivala mrlje na cipelama, tvrdeći da nisu od blata nego od krvi. Zatim je iz džepa izvadila salvetu u koju je bio zamotan komadić kosti i objasnila da pripada ubijenoj Kolin. Obe devojke poslije će postati važni svedoci optužbe.
U međuvremenu je, u petak 13. januara oko 8.05 sati, zaposleni univerziteta pronašao telo pored staklenika. Policija je na mestu zločina zatekla prizor koji je upućivao na dugotrajan napad. Žbunje je bilo izgaženo, na blatnom tlu videli su se otisci kolena i ruku, a tragovi povlačenja tela vodili su prema mestu na kom je Kolin ostavljena. Otprilike devet metara dalje nalazila se velika lokva krvi. Na mestu zločina pronađeni su i krvavi komadi asfalta, kao i delovi odeće. Obdukciju je obavila doktorka Sandra Elkins, koja je kasnije na suđenju objasnila da je broj povreda bio toliko veliki da je bilo gotovo nemoguće pojedinačno ih popisati. U početku je svaku posekotinu i ubod označavala slovom abecede, ali je na kraju odlučila da detaljno evidentira samo najteže povrede. Na telu su pronađene i odbrambene rane, kao i modrice na kolenima koje su bile u skladu s pokušajima žrtve da puzeći pobegne. Identitet je potvrđen upoređivanjem stomatoloških podataka
Krista Pajk je priznala
Istražitelji su vrlo brzo usmerili pažnju prema Job Corpsu, ustanovi koju je ubijena devojka pohađala. Podaci o izlascima i povratku učenika, kao i informacije o osobama s kojima je Kolin posljednji put viđena, doveli su ih do Pajk, Šipa i Piterson. Njeno sopstveno hvalisanje tako je postalo jedan od razloga zbog kojih su istražitelji mogli da rekonstruišu šta se dogodilo.
Dana 14. januara istražitelj Rendi Jork iz policije Noksvila odvojeno je ispitao Kristu Pajk i Tadarila Šipa. Pajk je upozorena na svoja prava, ali je odlučila da razgovara s policijom. Tokom ispitivanja dala je opširno priznanje koje je snimljeno, a njegov transkript zauzeo je čak 46 stranica. Priznala je da je učestvovala u napadu, opisala kako je Kolin odvedena na usamljeno mesto i detaljno rekonstruisala njene poslednje trenutke. Ipak, tvrdila je da ubistvo nije bilo unapred planirano.Prema njenoj verziji, nameravala je samo da pretuče Kolin i zastraši je kako bi prestala da širi glasine i meša se u njenu vezu sa Šipom. Tvrdila je da je sukob izmakao kontroli. Ipak, tužioci će posle naglasiti da je na mesto susreta došla naoružana, da je prethodnog dana najavila ubistvo, da je Kolin tokom napada više puta pokušala da pobegne, te da je Krista imala dovoljno vremena da se zaustavi. Posebno su isticali trenutak kada je otišla da proveri da li se čuje neko u blizini, a zatim se vratila da nastavi napad.
Policija je prikupila i materijalne dokaze koji su povezivali osumnjičene s ubistvom. Na odeći Pajk i Šipa pronađena je ljudska krv, a DNK analizom utvrđeno je da krv na delovima njihove odeće odgovara genetskom profilu Kolin Slemer. Istražitelji su pronašli i lična dokumenta žrtve i rukavice odbačene na benzinskoj pumpi Texaco na Kamberland aveniji. Prema sudskom spisu, Pajk je na benzinskoj pumpi pokušala da opere gornje delove cipela i prikrije tragove krvi. Nož za rezanje kartona je bacila, a malu sataru vratila osobi od koje ju je pozajmila.Posebno važan dokaz bio je komadić žrtvine lobanje pronađen među njenim stvarima, isti onaj kojim se prethodno hvalila poznanicama. Kombinacija njenog priznanja, iskaza svedoka, DNK dokaza i pronađenih predmeta omogućila je istražiteljima da povežu napad, povratak u centar i pokušaje prikrivanja tragova. Pajk i njeni pomagači uhapšeni su unutar otprilike 36 sati od zločina.
U vreme presude imala je 20 godina
Na suđenju je tužilaštvo tvrdilo da ljubomora nije bila jedina okolnost koja je dovela do ubistva. Smatralo je da je Pajk, nakon što je napad počeo, odlučila da ubije Kolin i zato što se bojala posledica ako je žrtva prijavi. Upravo je mogućnost prijave bila jedno od objašnjenja zašto se nasilje nastavilo i nakon što je devojka bila potpuno savladana. Odbrana je pokušala da prikaže Kristu kao psihički nestabilnu mladu osobu koja je tokom sukoba izgubila kontrolu. Psiholog koji ju je pregledao opisao je ozbiljan granični poremećaj ličnosti i teškoće s regulacijom ponašanja, ali je takođe zaključio da nije bila neuračunljiva. Tužilaštvu je posebno išlo u prilog ponašanje optužene nakon ubistva. Osim svedočenja o njenom hvalisanju, porota je saznala da se dan nakon zločina vratila u blizinu mesta na kom je pronađeno telo i tamo se smejala dok je policajcu postavljala pitanja o ubistvu. Tokom postupka predstavljeno je i pismo koje je nakon izricanja smrtne presude poslala Šipu, a u kojem je ogorčeno komentarisala kaznu i tvrdila da je žrtvi smrskala glavu kako bi brže umrla, umesto da je ostavi da iskrvari.
Porota je Kristu Pajk u martu 1996. proglasila krivom za ubistvo s predumišljajem i zaveru radi počinjenja ubistva.Dana 30. marta osuđena je na smrt,a za zaveru joj je izrečena i dodatna zatvorska kazna od 25 godina. U vreme presude imala je tek 20 godina i postala jedna od najmlađih žena osuđenih na smrt u modernoj američkoj istoriji.Tadaril Šip osuđen je na doživotni zatvor, pri čemu je njegovo starosno doba u vreme zločina bilo presudno za nemogućnost izricanja smrtne kazne. Šadola Piterson, koja je sarađivala s istražiteljima, prošla je znatno blaže i dobila uslovnu kaznu. Vrhovni sud Tenesija 1998. potvrdio je presudu Pajk, ocenivši da dokazi potvrđuju planirano ubistvo obeleženo izuzetnom okrutnošću. Sud je posebno naglasio da je žrtva tokom velikog dela napada bila pri svesti, da je molila za život i pokušavala da pobegne, ali da su napadači uprkos tome nastavili s mučenjem.
Više od tri decenije posle, slučaj je ponovo dospeo u centar američke javnosti.
Krista Pajk odbija da umre
Krista Pajk je izašla iz bolnice i vratila se u zatvor nakon neuspelog pokušaja pogubljenja 30. septembra. Njeni advokati rekli su da se vratila u isti zatvor u kom je živela poslednjih 30 godina i da će nastaviti da prima medicinsku negu, piše Guardian.
Krista Pajk otpuštena je iz bolnice nakon što je preživela neuspeli pokušaj pogubljenja smrtonosnom injekcijom u Tenesiju 30. septembra i vratila se u zatvor, rekli su njeni advokati. Pajk (50) se vratila u rehabilitacioni centar Deborah K Johnson, gde je bila zatvorena poslednje tri decenije, rekli su u izjavi njeni odvjetnici Stiven Ferel, Luk Inen, Rendi Spajvi i Keli Glison.
"Zahvalna je hitnim službama i svom medicinskom timu na njihovoj nezi u ovim vanrednim okolnostima“, dodali su njeni advokati. "Ona i dalje prima medicinsku negu u zatvoru i nastavićemo da pratimo njen oporavak.“
Novost o Pajk stigla je deset dana nakon što je osuđenica na smrt primila dve doze pentobarbitala, smrtonosne injekcije, u onome što se pokazalo kao neuspeli pokušaj pogubljenja. Hospitalizovana je nakon što je preživela neuspešno pogubljenje, a 5. oktobra je proglašena moždano mrtvom. Međutim, u šokantnom obrtu, 8. oktobra je njen advokat rekao da je "ustala i hoda" - iako je ostala "pomalo zbunjena" i nije mogla mnogo da koristi ruke, podseća Guardian.
Smrtonosna injekcija nije delovala. Nakon nekoliko dana probudila se iz duboke nesvesti, a njen slučaj ponovo je otvorio pitanje koliko su američke metode pogubljenja zapravo humane. Dok Donald Tramp zagovara širu primenu smrtne kazne, broj neuspelih egzekucija otkriva ozbiljne nedostatke sistema.
Pentobarbital je nije ubio
Više od sat vremena lekarski tim u zatvoru u Nešvilu pokušavao je da pronađe vene kroz koje će u telo Kriste Pajk ubrizgati smrtonosnu dozu pentobarbitala. Pedesetogodišnja zatvorenica, osuđena na smrt zbog brutalnog ubistva počinjenog tri decenije ranije, pritom nije pružala otpor. Naprotiv, pokušavala je da pomogne ljudima koji su dobili zadatak da joj oduzmu život. Pokazivala im je mesta na rukama i ramenima na kojima bi mogli da pokušaju ponovo. Kada su napokon uspeli da postave intravenske linije, zahvalila im se na trudu. Usledila je injekcija koja je trebala da okonča njen život. Međutim, dogodilo se nešto što niko nije očekivao. Krista Pajk nije umrla.
Pogubljenje sprovedeno 30. septembra 2026. u zatvoru Riverbend Maximum Security Institution u američkoj saveznoj državi Tenesi pretvorilo se u jedan od najkontroverznijih slučajeva u novijoj istoriji američkog pravosuđa. Prema dosadašnjim saznanjima, smrtonosni lek nije pravilno ušao u krvotok, nego je najverovatnije završio u tkivu ruke. Pajk je izgubila svest, a njeno stanje je bilo toliko teško da su advokati strahovali od nepovratnog oštećenja mozga. No, nekoliko dana posle počela je da se oporavlja. U utorak je ponovo bila pri svesti, a zatim je uspela da govori i hoda po sobi. Nakon boravka u bolnici u subotu je vraćena u zatvor, gde joj je nastavljena medicinska nega.
Kako piše britanski The Guardian, Krista Pajk postala je prva osoba za koju je poznato da je preživela postupak pogubljenja smrtonosnom injekcijom koji je bio sproveden do kraja. Njen advokat Rendi Spajvi, koji je lično svedočio događajima u komori za pogubljenje, opisao je prizore koji ga i danas progone. Posebno ga je potreslo to što je zatvorenica, uprkos okolnostima, bila mirna i saradljiva. Nakon neuspelog pogubljenja ruke su joj bile izrazito natečene, a oporavak neizvestan. Spajvi je poručio kako ono čemu je svedočio nikada više ne bi smelo da se dogodi. Njegove reči pokrenule su raspravu koja je odavno prerasla slučaj jedne zatvorenice.
Tramp želi više pogubljenja
Amerika se poslednjih godina ponovo okreće smrtnoj kazni, premda se još donedavno činilo da ona postupno nestaje iz američkog pravosuđa. Naime, 1999. u Sjedinjenim Državama pogubljeno je 98 zatvorenika, a do 2021. taj broj je pao na samo 11. Činilo se da je reč o dugoročnom trendu koji bi mogao da se završi potpunim napuštanjem najteže kazne. Međutim, poslednjih godina situacija se promenila. Tokom 2025. godine izvršeno je 47 smrtnih kazni, najviše u prethodnih 16 godina. Za 2026. predviđalo se do 38 pogubljenja, što bi, uprkos smanjenju u odnosu na prethodnu godinu, i dalje bio jedan od najviših brojeva od 2013.
Veliku ulogu u takvom zaokretu ima američki predsednik Donald Tramp, koji je smrtnu kaznu pretvorio u jedan od simbola svoje politike strožeg kažnjavanja kriminalaca. Već tokom završnih meseci prvog predsedničkog mandata njegova administracija je sprovela 13 saveznih pogubljenja. Među pogubljenima bila je i Lisa Montgomeri, jedina žena nad kojom je savezna vlada izvršila smrtnu kaznu u gotovo sedam decenija. Nakon povratka u Belu kuću 2025. Tramp je prvog dana potpisao izvršnu uredbu kojom je najavio obnovu i širu primenu smrtne kazne. Obrazložio je to potrebom odvraćanja od najtežih zločina, iako istraživanja nisu pružila pouzdane dokaze da smrtna kazna delotvornije sprečava ubistva od drugih teških kazni.
Njegove planove na saveznom nivou delimično je ograničio prethodnik Džo Bajden, koji je pre odlaska iz Bele kuće preinačio smrtne kazne gotovo svim zatvorenicima osuđenim na saveznom nivou. Međutim, Tramp je nastavio da podstiče savezne države da ubrzaju sprovođenje pogubljenja. Najviše se istakla Florida, gde je republikanski guverner Ron Desantis tokom 2025. odobrio rekordnih 19 egzekucija. U 2026. tamo je do početka oktobra već pogubljeno 16 zatvorenika, a bila su planirana još dva pogubljenja. Istovremeno su u političkom vrhu počele da se pojavljuju ideje koje bi još pre nekoliko godina izazvale nevericu. Jedna od njih odnosi se na Najdela Hasana, bivšeg američkog vojnog psihijatra osuđenog za masovno ubistvo u vojnoj bazi Fort Hood 2009. godine. Trampova administracija najavila je njegovo pogubljenje streljanjem 3. decembra 2026, uz plan da se događaj javno prenosi. Američki ministar odbrane Pit Hegset otvoreno je podržao zamisao da građani mogu da gledaju izvršenje kazne kako bi, prema njegovom obrazloženju, razumeli posledice najtežih zločina. Takva odluka je izazvala oštre reakcije dela američkih političara, ali i Ujedinjenih naroda, koji su upozorili da bi javno prikazivanje pogubljenja moglo da predstavlja oblik okrutnog i ponižavajućeg postupanja.
Eksperiment s azotom
Prema podacima organizacije Death Penalty Information Center, u poslednjih pet godina zabeleženo je 12 neuspelih ili ozbiljno problematičnih pogubljenja. U pet slučajeva, uključujući Kristu Pajk, osuđenici su preživeli postupak ili pokušaj izvršenja kazne. Neki su satima bili izloženi pokušajima uspostavljanja pristupa krvnim sudovima, dok su drugi ostali živi nakon što je postupak morao biti prekinut. Posebno su odjeknuli slučajevi Alana Milera i Keneta Smita iz Alabame. Obojica su preživela ranije pokušaje pogubljenja smrtonosnom injekcijom, da bi posle bili pogubljeni drugom metodom.
Upravo je Alabama među američkim državama koje su počele da eksperimentišu s azotom. Umesto injekcije zatvoreniku se stavlja maska kroz koju udiše azot, čime se postupno smanjuje količina dostupnog kiseonika. Zagovornici metode tvrdili su da bi ona mogla da izbegne tehničke probleme koji prate intravenske injekcije. Međutim, pogubljenja azotom izazvala su nove kontroverze i pitanja o mogućoj patnji osuđenika. Sudska osporavanja dodatno su zakomplikovala njenu primenu.
Ni povratak strijeljanju nije prošao bez problema. U Južnoj Karolini je prošle godine pogubljen Mikal Mahdi, osuđeni ubica nad kojim je kazna izvršena streljačkim vodom. Prema naknadnim analizama, strelci nisu precizno pogodili predviđenu metu na području njegovog srca, zbog čega se pojavila sumnja da je smrt nastupila sporije i uz znatnu patnju. Takvi slučajevi dodatno potkopavaju argument da je moguće pronaći metodu pogubljenja koja bi istovremeno bila pouzdana, brza i humana.
Povratak električne stolice?
Slučaj Kriste Pajk otvorio je i politički sukob u Tenesiju. Republikanska političarka Marša Blekbern, kandidatkinja za guvernerku te savezne države, nakon neuspelog pogubljenja predložila je povratak električne stolice. Time je rasprava dobila novu dimenziju: umesto pitanja treba li nastaviti s izvršavanjem smrtnih kazni, deo političara počeo je da zahteva primenu starijih i brutalnijih metoda. U pozadini takvih zahteva nalazi se sve snažniji uticaj konzervativnih hrišćanskih nacionalističkih grupa koje smrtnu kaznu smatraju opravdanom odmazdom za najteže zločine.
Kako navodi Guardian, pojedini verski predstavnici povezani s američkom radikalnom desnicom zagovaraju i širenje broja krivičnih dela za koja se može izreći smrtna kazna. Teksaški pastor Džoel Vebon, na primer, javno je zastupao ideju njene primene čak i u slučajevima lažnih optužbi za seksualno nasilje. Nakon neuspelog pogubljenja Pajk objavio je poruku prema kojoj se protivljenje abortusu i podrška smrtnoj kazni međusobno ne isključuju, nego bi, prema njegovom tumačenju, trebali da budu povezani. Istraživačica Bruklin Voker sa Univerziteta Tenesi upozorava da hrišćanski nacionalisti češće od pripadnika drugih verskih grupa podržavaju krivični sistem utemeljen na odmazdi. Nasuprot njima stoje organizacije koje već decenijama traže potpuno ukidanje smrtne kazne. Lora Porter, izvršna direktorka američke Kampanje za ukidanje smrtne kazne, smatra da je slučaj Kriste Pajk važan trenutak u toj borbi. Svako neuspelo pogubljenje, pogrešna presuda ili pogubljenje osobe s intelektualnim teškoćama, prema njenom mišljenju, dodatno upozorava javnost na nedostatke sistema. Zagovornici ukidanja ističu i procene prema kojima bi oko četiri odsto osuđenih na smrt moglo da bude nevino. U sistemu u kom pogrešna presuda može da ima nepovratne posledice takva mogućnost je posebno zabrinjavajuća.
Uprkos političkoj podršci najtežoj kazni, društveni trendovi nisu jednoznačni. Čak 23 američke savezne države potpuno su ukinule smrtnu kaznu, dok su još četiri obustavile njeno sprovođenje. Prema Gallupovom istraživanju iz 2025, podrška smrtnoj kazni među Amerikancima pala je na 52 odsto, daleko ispod rekordnih 80 odsto iz 1995. Posebno se ističu mlađe generacije. U istraživanju iz 2024. samo 42 odsto Amerikanaca starosti od 18 do 34 godine podržavalo je smrtnu kaznu. Sve je više i porodica žrtava ubistava koje se javno protive pogubljenju počinitelja, smatrajući da nova smrt ne može da nadoknadi njihov gubitak.
Ubistvo Kolin Slemer
Slučaj Kriste Pajk otvara pitanje: koliko daleko država sme da ide u kažnjavanju čoveka koji se već nalazi pod njenom potpunom kontrolom? Prema poslednjim informacijama njenih advokata, Pajk se postupno fizički oporavlja, ali je i dalje psihički potresena. Nakon buđenja bila je zbunjena i ljuta, a posledice neuspelog pogubljenja još nisu potpuno poznate. Uprkos svom stanju, raspitivala se i za porodicu devojke koju je ubila pre više od 30 godina. Nije poznato kakva će biti njena dugoročna zdravstvena prognoza, niti hoće li Tenesi pokušati da ponovo izvrši smrtnu kaznu.
Upravo se u tome nalazi paradoks slučaja koji je potresao Sjedinjene Države. Žena koju je država pokušala da pogubi danas je živa, ali njena smrtna presuda i dalje postoji. Dok političari raspravljaju treba li posegnuti za električnom stolicom, streljanjem ili novim hemijskim metodama, zagovornici ukidanja smrtne kazne smatraju da je temeljni problem sama odluka države da oduzima život. Advokat Rendi Spajvi nakon svega je postavio pitanje koje možda najbolje sažima celu američku raspravu: Koliko patnje je dovoljno?
(Kurir.rs/ Express.hr)
Video: Krista Pajk preživela duplu dozu smrtonosnog otrova